Najčešći slučaj ovog neprekidnog trougla ("začaranog trougla") susrećemo u kombinaciji vreme-novac-kvalitet, a u današnje vreme i spram prilika na tržištu, kupac se često nalazi pred teškim izborom koji od ova tri elementa žrtvovati.
U slučaju projekta stanice za vizuelnu inspekciju komada i njihovo sortiranje, u začarani trougao se (na mala vrata) uvukao prostor kao ograničavajući faktor.
Zadatak je bila izrada stanice za vizuelnu inspekciju komada i njihovo sortiranje.
Prva verzija mašine bila je projektovana tako da operater postavlja kutiju (najveću koju kupac ima) na traku sa prednje strane, a kutije izlaze sa zadnje strane, gde ih operater preuzima. Na taj način je postignuto da se u mašini stalno nalaze 3 kutije - jedna koja je na čekanju (prazna), jedna koja se trenutno puni i jedna puna koja čeka da se izvadi iz stanice.
Druga verzija imala je samo po jednu kutiju (mnogo manjeg kapaciteta) u sistemu na obe trake, i kutija se postavljala i vadila sa trake na istoj strani. Naravno, to je zahtevalo mnogo veće angažovanje operatera oko zamene punih i praznih kutija.
Izazovi su postojali za obe verzije. Pored onih koji su bili zajednički, izazovi po kojima su se razlikovale verzije išli su u korist prve verzije. Naime, na prvoj verziji jedini problem je bio transport, tj. to što je postolje mašine prevazilazilo dimenzije standardnog transporta, te je moralo da bude napravljeno iz dva dela. Kod druge verzije postojao je problem sa radnim prostorom za robota, jer su svi delovi sada bili maksimalno zbijeni jedan uz drugi. Ovo je predstavljalo veliki izazov za programere, jer nisu mogli da izaberu najbržu i/ili najkraću putanju od jedne tačke ka drugoj, već su morali da ubacuju dodatne pokrete robota kako bi se komadi, sa jedne strane preuzeli iz alata, a sa druge postavili u kutije. Još jedan od problema predstavljala je bezbednost same mašine u toku rada, jer je potrebna udaljenost pokretnih delova od ograde sada oduzimala znatno veći deo unutrašnjeg prostora stanice. Na taj način, problem koji su programeri imali, samo je dodatno otežan.
Odlučili smo se za drugu/manju verziju mašine.
Pojavili su se i drugi problemi koje je trebalo rešiti nevezano za verziju stanice - rešenje za izvedbu rotacionog stola, izbor odgovarajućih transportera, precizno pozicioniranje alata na stolu i sl. Naravno, problemi su rešeni, neki u toku projektovanja, a neki u kasnijim fazama projekta, ali je mašina na kraju uspešno isporučena kupcu.
Stanica se sastoji iz rotacionog stola koji nosi par identičnih alata u koje operater ručno postavlja komade za inspekciju. Dok operater sa jedne strane postavlja komad, robot, koji na sebi nosi kameru, pregleda komad sa druge strane. Nakon izvršene inspekcije, robot vadi komad iz alata i postavlja ga u odgovarajuću kutiju (OK ili NOK). Kutije se nalaze na transportnim trakama koje dovoze prazne i odvoze pune kutije.
U današnje vreme, sve se uglavnom gleda kroz produktivnost, i cenu. Projektanti se fokusiraju na optimizaciju proizvodnih procesa, kako njihove brzine, tako i kvaliteta. Velika pažnja se poklanja optimizaciji cene proizvoda, postizanju neophodnog kvaliteta sa najmanje novca. Ovde je slučaj bio da je kupac u velikoj meri dao prednost prostoru u odnosu na produktivnost i autonomiju. Krajnji rezultat je bilo smanjenje bazne površine mašine za preko dva puta.
Svaki put kada pomislimo da ćemo raditi na “samo” još jednom novom projektu i koliko god da smo spremni na sva moguća iznenađenja, uvek se pojavi faktor koji nas pogura da pređemo granicu iz poznatog u nepoznato i time dokažemo da imamo kapacitet da prevaziđemo sve izazove.
Šta biste vi žrtvovali pre?
Vreme, novac ili kvalitet?
Comments